Европски систем за трговање емисијама (EU ETS, European Union Emissions Trading Scheme) који функционише од 2005. године је тренутно највећи систем трговања емисијама у свету и обухвата око 11 хиљада компанија емитера гасова са ефектом стаклене баште. Компаније које учествују у овом „ограничи и тргуј“ систему тргују квотама за емисију (EUA, European Emissions Allowance) чији је број ограничен и сваке године се смањује. Једна EUA износи 1 t СО2[i]. Начин рада система за трговање емисијама је најлакше објаснити на примеру.
Пример: Укупна емисија у „ограничи и тргуј“ систему је регулаторно ограничена на 200 тона СО2 годишње. Компаније А и Б учествују у трговању и њихов лимит износи по 100 тона СО2 годишње. Компанија А примењује „зеленију“ технологију и њена годишња емисија износи 80 тона тако да има вишак квота (20) које може да понуди тржишту за 10 EUR/tCO2. Компанија Б због своје застареле технологије емитује чак 120 тона и има мањак квота (20). Како би се ускладила са регулативом Компанија Б може да уради две ствари: инвестирање у зеленију технологију или куповина недостајућих квота на тржишту (у овом случају од Компаније А). Уколико је инвестирање скупо (нпр. потребна је инвестиција од 30 EUR како би се смањила емисија за 1 t CO2), Компанија Б се може одлучити за куповину квота на тржишту и на тај начин уштедети 400 EUR. Наредне године ограничење од 200 тона ће се смањити и компанијама А и Б ће бити теже да испуне ограничења, а цена квота ће порасти.
Циљ система је да се након постизања довољно високе цене квоте компаније одлуче за инвестирање у зеленију технологију и смањење емисије.
Уколико не би било система „ограничи и тргуј“ компанија А не би била награђена за своје напоре да смањи емисију, а компанија Б ми морала да у смањење емисије уложи значајно више него да тај недостатак емисије купи на тржишту.
Ефикасност система „ограничи и тргуј“ се огледа у томе да је укупна количина квота, тј. емисије, регулаторно ограничена и да се континуирано смањује.
Трговање емисијама обезбеђује најјефтиније смањење емисије јер компаније могу у зависности од цене квоте да изаберу да ли ће куповати квоте или инвестирати у побољшање технологије.
Недостатци система „ограничи и тргуј“ су високи административни трошкови као и сложеност одређивања лимита укупне емисије. И један и други проблем управо угрожавају функционисање најважнијег европског инструмента у борби против промена климе. Комплексне административне процедуре праве проблеме компанијама. Погрешно одређено ограничење емисије (број укупних квота је превисок) је довело до тога да је цена квота ниска, а самим тим и воља компанија да инвестирају у побољшања. Без обзира на ово, EU ETS испуњава свој задатак – емисија СО2 у Европи се смањује.
Очекује се да ће Србија у току процеса приступања Европској унији приступити и EU ETS. Ово значи да ће компаније из следећих сектора учествовати у EU ETS-у:
- рафинерије нафте и производња кокса;
- производња челика и алуминијума;
- производња цемента, креча, стакла, керамике и стаклене вуне;
- производња целулозе, папира, азотне киселине (обухвата и емисију азотових оксида), амонијака, водоника, натријум-карбината;
- складиштење и транспорт гасова са ефектом стаклене баште; и
- ваздушни саобраћај[ii].
У свету, поредз EU ETS, тренутно функционише неколико система за трговање емисијама: неколико канадских и америчких држава, Аустралија, Нови Зеланд и Токио. [iii]
———————————-
[i] Емисије осталих гасова са ефектом стаклене баште се изражавају као еквивалентне емисије угљен-диоксида (CO2e).
[ii] JAT Airways, односно сада Air Serbia, у EU ETS учествују од 2012. године. Разлог за ово је то што авио-компанија има одређени број летова унутар EU чија емисија СО2 се убраја у емисију унутар EU, a самим тим и EU ETS.
@dobarpredak 
3 мишљења на „Трговање емисијама“