Књига Роналда Рајта Кратка историја напретка (Геопоетика, 2007) спада у моје омиљене. Кратка је (140 страна + око 60 страна фуснота, библиографије и референци). Аутор на врло једноставан начин преноси поруку да је „напредак постао опасан“, али да ако будемо разумни и анализирали бродоломе који су задесили прошле цивилизације можемо да донесемо мудре одлуке како да наставимо свој пут.
Књига започиње питањима која је Пол Гоген поставио у наслову једног од својим најважнијих дела D’où venons-nous? Qui sommes-nous? Où allons-nous? (Одакле долазимо, ко смо, куда идемо).
Док на прва два питања имамо јасне одговоре (уколико признајете оно што каже наука о пореклу човека), Куда идемо? је нешто чиме тек треба да се позабавимо. Наша (модерна) цивилизација је већа од свих претходних, али је уједно и једина која је преостала. Као и сва друга створења, људи напредују учећи на својим грешкама. Али за разлику од осталих створења, наше присуство на планети је толико велико да су грешке луксуз који себи не можемо да приуштимо.
Већина људи и даље верује у викторијански идеал напретка – промене које се не могу преокренути и које се одвијају само у једном смеру, смеру побољшања. Ми људи напредак посматрамо само кроз развој технологије и материјални напредак. О моралном напретку ни не размишљамо. Лоша ствар фокусирања на материјални напредак јесте што он ствара проблеме који се могу решити само даљим напретком.
Развој оружја који је ишао потпуно логичним током (стварање све савршенијег и убојитијег оружја) нас је на крају довео у ситуацију да једним потезом можемо да уништимо цео живот на планети. Добар прасак може да буде користан, бољи прасак може да оконча свет.
Напредак је постао опасан. Ово није само случај са индустријом оружја. Ту су и пестициди, на пример. Отпад. Загађење.
Ослобођена моћ атома променила је све осим нашег начина размишљања, те стога идемо у сусрет катастрофама каквима нема равних. Алберт Ајнштајн
Учествујемо у експерименту којим не управљамо. Експеримент се одвија изузетно брзо. Популација је порасла за четири пута у односу на почетак ХХ века. Привреда – 40 пута. Не будемо ли смањили наш утицај на биосферу уништићемо је толико да неће моћи да нас издржава. Па, добро, планета може и без нас.
Док нам прича о изгубљеном рају, аутор позива човечанство да учи из претходних бродолома. Еколошке катастрофе које су се десиле на Ускршњем острву или у Сумеру су збрисале те, у то време, високоразвијене цивилизације. Дрвеће на Ускршим острвима су порушили људи градећи мегаломанске споменике „незадовољним“ прецима. Пустињу јужног Ирака су направили људи лошим наводњавањем.
Следи прича о пропасти Маја и Римљана. Ове две цивилизације су личиле на пирамидалне шеме. Што је пирамида виша (више сталежа у хијерархији) њена основа мора бити шира како би остала стабилна. Шира основа изискује већу потрошњу природних ресурса. Када се они потроше, друштвени уговор се поништава, почињу побуне и пирамида (цивилизација) пропада.
Паркинсонов закон: Сложени системи неизбежно морају подлећи закону о опадајућим приносима. Трошкови управљања царством постају такав терет да је исплативије збацити империјалну надструктуру и вратити се локалним облицима организације.
——————————————-
[1] Ronald Rajt, Kratka istorija napretka, Geopoetika, Beograd, 2007
@dobarpredak 