Čuo sam da kažu: Prvi polumaraton je ključan trenutak u životu. Posle njega ili nikad više ne trčiš ili trčiš ceo život.
Pripreme
Kada sam počeo da trčim nisam imao plan za polumaraton. Počeo sam iz jednostavnog razloga – treba mi više fizičke aktivnosti. Sedenje uz računar od 8+ sati kakvo je u našem modernom svetu uobičajeno nije ono za šta su ljudi stvoreni. Ljudi hodaju ili bolje reći trče na dve noge već 3,7 milona godina. Stvoreni smo za trčanje.
Trčanje je vrlo jednostavan sport. Uzmeš patike i izletiš iz stana. Nema potrebe da se nešto posebno spremaš, nosiš opremu, zakazuješ termine.
Preporuka 1: Kako ipak živimo u informatičkom dobu želeo sam da iskoristim prednosti tehnologije koja je razvijena kao podrška rekreativcima i na svoj Windows Phone sam instalirao aplikaciju Runtastic koji proizvodi istoimena austrijska firma. Runtastic nudi mogućnost da beležite svoje aktivnosti, pratite napredak (ako ga ima, hahaha) i što je najbolje izaberete optimalne planove za trening. Od nule (mislim na nula bavljenja trčanjem) u oktobru 2016. godine do neprekidnog trčanja u dužini od 50 min sam stigao za šest nedelja. To je bio moj prvi cilj – trčati 50 min. Brzina nije bitna.
Nakon nekoliko nedelja postao sam „zavisnik“ od trčanja. Osećaš se odlično kad ispuniš cilj iz plana treninga. Trčao sam gde god sam se zadesio. Na odmoru. Na službenom putu.
Kada sam shvatio da mogu toliko da trčim sledeći plan je bio – polumaraton za 2:15h za četiri meseca. Dugo sam se nećkao, ali ipak odlučio da krenem tim putem.
E, tu je bilo izazova. Zima. Hladno vreme. Zaleđen Dunav (trčim na Dorćolu najčešće) koji ledi kožu. Vetar. Međutim, kad se zagreješ uopšte nema veze kakvo je vreme. Trčanje od po 2h bez prestanka (doduše, sporiji tempo od oko 7 min/km).
Preporuka 2: Na svoj smartfon stavite neke podcast-ove ili omiljene radio emisije ili zvučne knjige. Može da bude prilično dosadno trčati sam sat ili dva. Ali, sa slušalicama u ušima, izađete napolje, trčite, odslušate jednu ili dve emisije i gotovo. Vratite se s trčanja, a uradili ste bar još jedan dobar posao za sebe – čuli ste neke pametne stvari. Najčešće slušam američki naučni talk-show Startalk.
Za ukupno šest meseci koliko sam se spremao istrčao sam oko 492 km za nešto više od 67h (uključujući i neko pentranje zimi po Kopaoniku).
Važno je da napomenem da se već dve ili tri godine hranim znatno drugačije od velike većine ljudi u Srbiji – ne jedem ni meso ni ribu. Vegetarijanac sam, ali retko koristim tu reč jer mi ljudi onda obično serviraju ribu. Ne, ne jedem ni ribu (i riba je valjda neko meso). Uz sve moguće biljke, jedem mlečne proizvode (sve moguće), jaja i med.
Bol je prolazna, pobeda je večna
Ovo nije bilo moje prvo učešće na Beogradskom maratonu. Pre nekih 23-24 godine sam trčao na Trkama zadovoljstva (5 km). Ipak, pauza je bila tolika da slobodno mogu da kažem da počinjem da brojim od 22. aprila 2017.
U startni prostor sam ušao nekih 15-20 min pre početka zajedno sa nekoliko kolega s posla. Mnogo ljudi je bilo tu. Preko 6000 maratonaca i polumaratonaca. I svi sjajno raspoloženi. Pozitivne energije svuda.
Tuuuuuuuu! Krenuli smo Bulevarom. Tu treba biti oprezan. Mnogo rupa. Tramvajske šine. Skrećemo u Beogradsku – isto. Slavija i Nemanjina – isto + nizbrdica. Sarajevska, pa Gavrila Pricipa. Konačno trčimo po ravnom i bez rupa. Ovaj početak sam pokušao da se držim u grupi i čuvam energiju. Ima neke veze sa aerodinamikom. Kada se krećete u grupi oni ispred seku vazduh, prave vrtloge i oni vas praktično vuku. Zato maratonci i biciklisti na dugim etapama voze u grupi. Ovde treba biti pažljiv i držati odstojanje da se ne sapletete o nekoga.
Brankov most pa onda savršeni uslovi za trčanje na Novom Beogradu. Ravno dokle ti pogled doseže. Počev od 5 km, a na svaka 3 km bila je okrepa (tako se kaže verovali ili ne). Sugrađani aplaudiraju i navijaju. Klinci koji drže ispruženu ruku i čekaju da im neko „lupi pet“. Bilo je trkača koji su se vraćali unazad da bi se pozdravili s klincima, a ovi oduševljenje. Ma, pozitivna energija svuda. Ne mogu vam opisati kako sam se super osećao među svim tim ljudima.
Preporuka 3: Što se tiče okrepe, možda mi i nije trebala. Daju ti flašicu od 0,5l. Dodatan teret, a ja ne znam da pijem dok trčim. Sav sam se ispolivao. Banana – super, ali za malo da se udavim. Najbolje je bilo na 14 i 17 km. Uzmeš čašu vode, pa lepo popiješ.
Na pola staze sam shvatio da sam istrčao svojih najbržih 10k ikada. Grupa i energija me povukla. Još samo 1h do kraja, a trčao sam i želeo da trka traje što duže. U tom momentu sam shvatio sve one maratonce i ultra-maratonce. Run, baby, run!
Ipak, ovaj zanos me je napustio na nekom 16-17 km posle penjanja i prelaska Mosta na Adi. Most na Adi je prvi put uključen u stazu. Ima neki čudan konstantan uspon. Uh, samo da završim. Međutim, bez obzira na to bilo je zadovoljstvo trčati preko najnovijeg beogradskog mosta.
Sledeći sjajan momenat je bilo penjanje na Brankov most. Slušao sam o tome od iskusnijih beogradskih trkača. Dugačak konstantan uspon na 18km je ono što vam nikako ne treba. Međutim, i to sam lako savladao. Najviše zahvaljujući sjajnoj podršci navijača. Vikali su: Bravo. Ajmoooo. Idemoooo. Još samo malo. I to sve neki nepoznati ljudi, a opet jako dobronamerni. Tu baš treba neko da te pogura.
Narodnog fronta, pa onda poslednji test. Uspon kod Londona. Još 500 m do cilja. Još podrške. I na kraju 2:03:19.
Sećate se citata sa početka. E, pa ja ću da trčim do kraja života.
Svakome ko se pita da li može da izdrži savetujem da pokuša. Imam mnogo najboljih događaja na kojima sam bio u životu (utakmice, koncerti, putovanja,…), ali ovo je zaista najbolji do sada.
Organizacija – plusevi i po neki minus
Sve pohvale organizatorima. Bilo je najava nekih problema, ali 30. Beogradski maraton je organizovan savršeno. Prijavljivanje bez problema. Trasa savršena. Ima tih uspona, ali takav smo grad – brdovit. Volonteri su super radili svoj posao. Okrepljenja je bilo na sve strane. Bezbednost na najvišem nivou.
Po onome što sam video, organizator i njegovi partneri bi trebali da porade na ekologiji. Dele se flašice od 0,5l. Svi malo otpiju i bace. Na stanicama za okrepljenje otpada i prosute vode koliko hoćeš. Po onome što sam video plastične flašice se ne recikliraju. Ubacuju ih u obične kese zajedno sa npr. korama od banane. Kontaktiraću organizatore i proveriti ovo. Predlog: Čaše su mnogo bolje rešenje. Mislim da je čak i 2dl mnogo za popiti.
Pre starta možete da ostavite svoju garderobu u za to predviđenom šatoru na Trgu Nikole Pašića. Problem je da je pokupite nakon trke. Više od 30 min sam stajao mokar i čekao u redu sa isto tako mokrim trkačima da dobijem ranac nazad. Ovo svakako treba bolje odraditi.
Humanitarna trka za Vuka Grujičića
Mnogi trkači koriste maratone i polumaratone da podignu svest o nekom problemu ili da animiraju sponzore/donatore da sakupe novac za nekoga/nešto. Npr. određena suma novca po pretrčanom kilometru.
U subotu sam skupljao novac za malog drugara Vuka Grujičića. Vuk se rodio u 24. nedelji i sa samo 470 grama. Svoj život je počeo sa ocenom 0 i prognozom da neće preživeti 24 sata. Želja za životom je pobedila. Vuk se junački bori. Njegovi roditelji takođe. Lečenje je skupo i roditeljima je potrebna pomoć da bi Vuk prohodao, progledao, propričao i uključio se u normalan socijalni život. Više informacija o Vuku Grujičiću na http://srpskisajt.com/potrebna-pomoc-vuk-grujicic-mali-dec…/ ili na Twitter nalogu njegovog oca – https://twitter.com/100leBgd (uzgred čovek objavljuje ekstra zanimljive tvitove i zadovoljstvo ga je pratiti).
Zakljucao sam kucu i tako ce i ostati, sve dok se ne razresi misteriozni nestanak nutele…
— Vukov ponosni tata (@100leBgd) April 22, 2017
Moji prijatelji su sakupili ukupno 13000 dinara [EDIT: 18/5/2017].
Nastavak „karijere“
Nastavljam dalje. Za sada je u planu učešće na noćnoj trci u Novom Sadu 24. juna 2017. Tada samo na 7 km. I polumaraton u Ljubljani – 29. oktobar 2017.
@dobarpredak 