Vozove jednostavno obožavam. Kao student sam proputovao celu Evropu vozom (InterRail). Bio čak do Porta (4 dana i 3 noći u vozu). I sada dok putujem poslovno po Evropi nakon sletanja obično to bude voz od aerodroma do centra grada ili nekog udaljenijeg odredišta. O vozovima često pričam po povratku sa putovanja jer smatram da stanje železnice u nekoj zemlji dosta govori o toj zemlji uopšte. Kada pomislim na Nemačku, ja mislim o njenim vozovima. Nemam iskustva sa japanskom železnicom, ali nemački vozovi su za mene pojam tačnosti (poslednji put kad sam bio u Vestfaliji malkice su više kasnili i bilo je nekih neočekivanih problema – možda ima veze sa ukupnom ekonomskom krizom). Kada mislim o Francuskoj ustvari mislim o TGV-u (350 kmh) ili Gare du Nord (više od 2000 vozova dnevno).

Što se tiče srpskih vozova imam manje iskustva nego sa evropskim. Pre 23 godine Beograd-Bar-Beograd. Tri puta do Beča (2001, 2002 i 2006 – super iskustvo). Pre osam godina Beograd-Solun (prođe me jeza svaki put kad pomislim na to putovanja). Pre nekih sedam godina Sremski Karlovci-Beograd. Pre četiri godine Beograd-Budimpešta (kad su razbojnici hteli da mi provale u kupe). I pre par meseci Beograd-Novi Beograd (bio sa sinom na Železničkoj stanici da mu pokažem vozove i završili u Stadler-u vozeći se jednu stanicu). O srpskim vozovima svi imamo neko mišljenje i slušamo razne priče. Uglavnom negativne.

430 je broj sada međunarodnog voza od Bara do Beograda. Ušao sam u Užicu. Supruga i sin su ostali na Zlatiboru. Iako sam dobio savet supruge i još nekih dobronamernih ljudi da uzmem direktan autobus (vožnja traje oko 3h30min) odlučio sam se za avanturu zvanu – putovanje vozom po Srbiji. I to iz tri najmanje razloga: Прочитајте више „430 do Beograda“ →