Миланковићеви циклуси и климатске промене

Велики број скептика често посеже за Миланковићем када желе да „докажу“ да су савремене климатске промене природна појава и да људи немају никакве везе с њима. При овоме превиђају једну битну чињеницу – према Миланковићевој теорији свет би сада требало да се хлади!

 Миланковићеви циклуси

Иако је Интернет препун описа и објашњења Миланковићеве теорије, тј. утицаја три астрономска циклуса (названи Миланковићеви циклуси) на промене климе на Земљи и овде ће бити дати најосновнији детаљи о овој теорији. Миланковићеви циклуси су заједнички назив за три варијације геометријског односа Сунце-Земља које утичу на количину сунчевог зрачења које долази на Земљу:

  1. промена ексцентричности Земљине орбите око Сунца;
  2. промена нагиба Земљине осе ротације у односу на раван орбите; и
  3. прецесија односно револуција Земљине ротационе осе.

Промена нагиба Земљине осе ротације у односу на раван орбите

У садашњости оса ротације Земље је нагнута 23,5° у односу на раван орбите. Међутим, овај нагиб се мења. У циклусу који траје око 40 хиљада година нагиб осе ротације се мења између 22,1 и 24,5 степени.

Варијације у нагибу осе ротације. Извор: NASA
Варијације у нагибу осе ротације. Извор: NASA

Ефекти промене нагоба осе ротације Земље су једноставни. Како се нагиб повећава поларни региони су више изложени Сунцу и добијају више сунчевог зрачења. Ниже географске ширине добијају мање сунчеве енергије. Ово доводи до отапања ледених поларних капа.

Ако се нагиб смањује имамо супротан ефекат. Топлије зиме доводе до већих снегова, а хладнија лета повећавају шансе да снег преживи топлу сезону доводећи до повећања ледених поларних капа.

Дакле, ако би нагиб Земљине осе био једини фактор, а с обзиром да се сада налазимо у делу циклуса када се оса исправља ка 22,1° за очекивати је да се површине под ледом на вишим географским ширинама повећавају уз могуће кретање ка леденом добу.

Промена ексцентричности Земљине орбите

Промене у ексцентричности Земљине орбите утичу на промену растојања између Земље и Сунца. У садашњем времену разлика од 3% (5 милиона километара) постоји између тачке када је Земља најближа Сунцу (3. јануар) и тачке када је она најдаља од Сунца (4. јул). Облик Земљине орбите се мења из елипсоидног (највећа екцентричност) до скоро кружног (најмања екцентричност) у циклусу који траје између 90 и 100 хиљада година.

Варијације у обику одбите. Извор: NASA
Варијације у обику орбите. Извор: NASA

Тренутна разлика између количине долазећег Сунчевог зрачења (инсолације) између јануара и јула је око 6%. И овде као и у претходном случају имамо услове који фаворизују раст ледених поларних капа. Топлије зиме (Земља је ближа Сунцу зими него лети) доводе до обилнијих снегова на половима. Хладнија лета омогућавају да тај снег преживи летњу сезону.

Када је ексцентричност орбите највећа разлика у инсолацији може да буде и 20-30% што доводи до значајно различитих климатских услова него што их имамо данас.

Прецесија

Прецесија је револуција Земљине ротационе осе која траје око 19 до 23 хиљаде година. Последица овог кретања је да се дани равнодневнице не догађају истог дана у календару.

Прецесија. Извор: NASA
Прецесија. Извор: NASA

——————————

[1] http://sr.wikipedia.org/sr/Миланковићеви_циклуси

[2] James Hansen, Storms of My Grandchildren: The Truth About the Coming Climate Catastrophe and Our Last Chance to Save Humanity, 2011

[3] http://earthobservatory.nasa.gov/Features/Milankovitch/

Advertisements

Једно мишљење на „Миланковићеви циклуси и климатске промене

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s