Велики број скептика често посеже за Миланковићем када желе да „докажу“ да су савремене климатске промене природна појава и да људи немају никакве везе с њима. При овоме превиђају једну битну чињеницу – према Миланковићевој теорији свет би сада требало да се хлади!
Миланковићеви циклуси
Иако је Интернет препун описа и објашњења Миланковићеве теорије, тј. утицаја три астрономска циклуса (названи Миланковићеви циклуси) на промене климе на Земљи и овде ће бити дати најосновнији детаљи о овој теорији. Миланковићеви циклуси су заједнички назив за три варијације геометријског односа Сунце-Земља које утичу на количину сунчевог зрачења које долази на Земљу:
- промена ексцентричности Земљине орбите око Сунца;
- промена нагиба Земљине осе ротације у односу на раван орбите; и
- прецесија односно револуција Земљине ротационе осе.
Промена нагиба Земљине осе ротације у односу на раван орбите
У садашњости оса ротације Земље је нагнута 23,5° у односу на раван орбите. Међутим, овај нагиб се мења. У циклусу који траје око 40 хиљада година нагиб осе ротације се мења између 22,1 и 24,5 степени.
Ефекти промене нагоба осе ротације Земље су једноставни. Како се нагиб повећава поларни региони су више изложени Сунцу и добијају више сунчевог зрачења. Ниже географске ширине добијају мање сунчеве енергије. Ово доводи до отапања ледених поларних капа.
Ако се нагиб смањује имамо супротан ефекат. Топлије зиме доводе до већих снегова, а хладнија лета повећавају шансе да снег преживи топлу сезону доводећи до повећања ледених поларних капа.
Дакле, ако би нагиб Земљине осе био једини фактор, а с обзиром да се сада налазимо у делу циклуса када се оса исправља ка 22,1° за очекивати је да се површине под ледом на вишим географским ширинама повећавају уз могуће кретање ка леденом добу.
Промена ексцентричности Земљине орбите
Промене у ексцентричности Земљине орбите утичу на промену растојања између Земље и Сунца. У садашњем времену разлика од 3% (5 милиона километара) постоји између тачке када је Земља најближа Сунцу (3. јануар) и тачке када је она најдаља од Сунца (4. јул). Облик Земљине орбите се мења из елипсоидног (највећа екцентричност) до скоро кружног (најмања екцентричност) у циклусу који траје између 90 и 100 хиљада година.
Тренутна разлика између количине долазећег Сунчевог зрачења (инсолације) између јануара и јула је око 6%. И овде као и у претходном случају имамо услове који фаворизују раст ледених поларних капа. Топлије зиме (Земља је ближа Сунцу зими него лети) доводе до обилнијих снегова на половима. Хладнија лета омогућавају да тај снег преживи летњу сезону.
Када је ексцентричност орбите највећа разлика у инсолацији може да буде и 20-30% што доводи до значајно различитих климатских услова него што их имамо данас.
Прецесија
Прецесија је револуција Земљине ротационе осе која траје око 19 до 23 хиљаде година. Последица овог кретања је да се дани равнодневнице не догађају истог дана у календару.
——————————
[1] http://sr.wikipedia.org/sr/Миланковићеви_циклуси
[2] James Hansen, Storms of My Grandchildren: The Truth About the Coming Climate Catastrophe and Our Last Chance to Save Humanity, 2011
@dobarpredak 
Šta nam se onda dogadja kad već očekivanog ledenog doba nema i ako se kako kažeš nagib Zemlje u odnosu na osu smanjuje? Ljudski faktor toliko bitno utiče na Zemljine cikluse ili..?
Da. Ljudski faktor je uzrok ovih klimatskih promena. Tokom istorije planete klima se menjala mnogo puta (ciklusi otopljavanja i ledenih doba). Ovo sada je posledica povećane emisije gasova sa efektom staklene bašte (GHG, Greenhouse Gases), pre svega CO2 koji nastaje sagorevanjem fosilnih goriva (ugalj, nafta, gas). Ljudski uticaj na planetu je toliko veliki da se ovo doba naziva i „antropocen“.
Ima dosta članaka na ovom blogu na tu temu, pa ako vas tema zanima možete pročitati i neki od članaka u ovoj kategoriji https://bit.ly/2vNpwhT