Пол Гилдинг је у својој књизи The Great Disruption: How the Climate Crisis Will Transform the Global Economy описао мере које човечанство треба да предузме да би се обезбедила стабилност климатског система и опстанак цивилизације. О овој књизи сам већ писао.
У овом и наредна два чланка представљам Рат за један степен, план за превазилажење климатске кризе који су пре неколико година креирали Пол Гилдинг и Јорген Рандерс (један од аутора чувене анализе Ограничења раста – The Limits to Growth).
Нема сврхе говорити: „Радимо најбоље што можемо“. Треба да радимо оно што је неопходно, сер Винстон Черчил
Вода у којој се кува жаба је све топлија. Да ли ћемо реаговати на време и спречити неконтролисане климатске промене и колапс цивилизације?
Док размишљамо о одговору на ово питање треба да се подсетимо да је ова врста одговора типична за нашу врсту. Чекамо до последњег тренутка и онда скочимо. Наши одговори су драматични. Можемо рећи да је ово глупо, али то не мења ствар. Чекаћемо док се криза не приближи и онда ћемо одговорити. Ово важи када је у питању наше лично здравље, наше управљање пословима, економијом или друштвом. Обично треба да се деси срчани напад, финансијска криза или инвазија на Пољску да би криза заслужила нашу пуну пажњу. Онда је наш одговор драматичан.
Дакле, да би применили решења за климатске промене треба нам криза. Ништа друго не може да доведе до драматичне промене у политичком контексту. Пошто је очигледно да је криза неизбежна свет под хитно треба да развије план одговора на кризу који треба да садржи одговоре на Черчилово „оно што је неопходно“.
Шта је неопходно? Наука је јасна по овом питању. Иако је ограничење глобалног загревања на 2°С флобално прихваћени климатски циљ, само мањи део научника сматра да је ово безбедан ниво. Овај циљ је договорен из перспективе „најбоље шта можемо да урадимо“ заснованој на анализи шта је политички „реално“. Два степена ће ће довести до еколошке, друштвене и економске кризе укључујући тешкоће у снабдевању храном, драматичном повећању броја екстремних временских појава и значајним растом нивоа мора. Суочићемо се са ризиком да неконстолисано загревање угрози стабилност цивилизације. Дакле, два степена су неодговарајући циљ и план за пропаст.
На основу сада доступних научних сазнања глобално загревање треба ограничити на 1°С изнад нивоа пре индустријске револуције да би могли да сматрамо да смо „безбедни“ на пренасељеној планети. Дакле, један степен је решње. То је „оно што је неопходно“. Ово решење подржавају научници као што је Џејмс Хансен и многи у глобалном климатском покрету, посебно круг око Била Меккибена (350.org). Имајући у виду да и 2°С ствара велики отпор велики број научника не жели да улази у јавну дискусију у већ превише политизованој арени.
У сваком случају боље је да одмах у старту поставимо строжији циљ јер ће бити веома тешко променити га касније. Иако неки кажу да је 1°С недостижан циљ и да смо већ „закључани“ у загревању за два степена треба разликовати шта људи мисле да је политички „реално“ што је субјективна процена од онога што је технолошки могуће уколико одлучимо да се бавимо овим питањем пуним капацитетом.
Без обзира што је тешко замислити ратни план за један степен, догађаји из прошлости као што су Други светски рат и скорашња финансијска криза су примери како ствари могу брзо да се промене, и како на први поглед непобедива опозиција и отпор нестају.
Дакле, може да се уради. Али како треба да буде урађено? Преговарачки процеси око Кјото протокола и самит у Копехнагену су показали колико тешко може да буде постизање глобалног договора. Да ли можете да наведете било који пример где је велика војна акција или економска трансформација била заснована на глобалном консензусу? По ком основу мислимо да то може бити случај са климатским променама посебно имајући у виду колико учесника активно ради на томе да минира договор.
Тешко је замислити да ћемо успети да постигнемо један, правно обавезујући, глобални договор чак и у време кризе. Када будемо коначно одлучили да делујемо вероватније је да ће мањи број моћних држава, названа на пример „Коалиција за хлађење“ одлучити да делује и остали их ће следити. За 50% глобалне емисије одговорне су три „државе“ – Кина, САД и Европска унија. Ако додамо још четири државе (Русија, Индија, Јапан и Бразил) коалиција би контролисала 67% глобалне емисије. Додајте још неке државе пријатеље и имамо довољно капацитета да решимо проблем.
Дакле, можемо да решимо проблем климатских промена.
@dobarpredak 
Једно мишљење на „Рат за један степен – Припрема“