Претходни чланак: Рат за један степен – Припрема
У претходном чланку на ову тему (Рат за један степен – Припрема) закључили смо да човечанство може да реши проблем климатских промена.
Имајући у виду капацитет за доношење одлука, као и техничко-економски капацитет, питање није да ли можемо да решимо проблем, него услови под којима ћемо одлучити да ли да га решимо. Када доминантно мишљење буде да климатске промене угрожавају опстанак цивилизације и глобалне економије тада ће одговор на кризу бити брз. Друштвене околности ће се променити из „оно што је политички могуће“ у Черчилово „оно што је неопходно“.
Да би се преузела контрола над кризом неопходне су четири врсте акција:
- Масовна индустријска и економска трансформација којом би се елиминисала емисија СО2 за 20 година са смањењем од 50% у првих пет година.
- Ниско-ризичне и повратне мере геоинжењеринга како би се смањио пораст температуре.
- Уклањање 6 милијарди тона СО2 из атмосфере сваке године за наредних 100 година и његово дугорочно складиштење у подземним резервоарима, тлу и биомаси.
- Мере прилагођавања како би се превазишле последице и спречила геополитичка нестабилност због несташица хране, принудних миграција и конфликата око ресурса.
Предложени план рата за један степен би се одвијао у три фазе:
- Климатски рат (1-5. година). Овај период обухвата активности по узору на улазак Сједињених Америчких Држава у Други светски рат којима би се обезбедио ниво глобалне мобилизације неопходан за смањење емисије за 50%. Овакав одговор на кризу би довео до шока садашњег система и пола посла би било готово.
- Климатска неутралност (5-20. година). Ова фаза треба да одржи смањење емисије од 50% и да усмери свет ка нето нултој емисији до 20. године (према тадашњим проценама аутора то би могла да буде 2038. година). Ово би био велики глобални подухват који би захтевао употребу свих технолошких могућности уз културолошке промене и промене у понашању људи.
- Климатски опоравак (20-100. година). Ова фаза представља дугорочни напор како би се обезбедила стабилност климатског система и одржива глобална економија. Да би се ово достигло биће неопходан дуг период негативне емисије (уклањање СО2 из атмосфере) како би се клима вратила у прединдустријску „нормалу“.
Аутори плана су тестирали ефикасност ових мера и дошли су до следећих закључака:
- концентрација СО2е расте до 440 ppm и опада до краја века на 350 ppm;
- глобална температура привремено расте изнад +1°С половином века и онда опада испод +1°С крајем века; и
- просечан ниво мора расте до 1,25 m до 2300. године.
Једноставније речено – све ово значи да ће клима бити стабилизована и да ће глобално друштво моћи да се носи с њом. Без обзира на све ове акције, и даље ће постојати значајне промене у клими, кризе у економији и понуди хране као и огромно смањење биодиверзитета. Ипак, ризик ће бити смањен на прихватљив ниво. Такође, примена оваквог плана ће омогућити и примену снажнијих акција уколико наука покаже да је ситуација лошија од очекиване.
Драматичан и снажан почетак рата за један степен је неопходан из два разлога:
- Значајна корист да се са акцијом крене што пре – Како је утицај емисије кумулативан смањења предузета у ранијој фази штеде већа смањења касније.
- Историјске прилике показују да ургентне и драматичне, а не споре акције, омогућују успешне одговоре на кризе.
————————
[1] McKinsey & Co., Pathways to a Low-Carbon Economy (2009)
Следећи чланак: Рат за један степен – Опис конкретних акција
@dobarpredak 