Vozove jednostavno obožavam. Kao student sam proputovao celu Evropu vozom (InterRail). Bio čak do Porta (4 dana i 3 noći u vozu). I sada dok putujem poslovno po Evropi nakon sletanja obično to bude voz od aerodroma do centra grada ili nekog udaljenijeg odredišta. O vozovima često pričam po povratku sa putovanja jer smatram da stanje železnice u nekoj zemlji dosta govori o toj zemlji uopšte. Kada pomislim na Nemačku, ja mislim o njenim vozovima. Nemam iskustva sa japanskom železnicom, ali nemački vozovi su za mene pojam tačnosti (poslednji put kad sam bio u Vestfaliji malkice su više kasnili i bilo je nekih neočekivanih problema – možda ima veze sa ukupnom ekonomskom krizom). Kada mislim o Francuskoj ustvari mislim o TGV-u (350 kmh) ili Gare du Nord (više od 2000 vozova dnevno).
Što se tiče srpskih vozova imam manje iskustva nego sa evropskim. Pre 23 godine Beograd-Bar-Beograd. Tri puta do Beča (2001, 2002 i 2006 – super iskustvo). Pre osam godina Beograd-Solun (prođe me jeza svaki put kad pomislim na to putovanja). Pre nekih sedam godina Sremski Karlovci-Beograd. Pre četiri godine Beograd-Budimpešta (kad su razbojnici hteli da mi provale u kupe). I pre par meseci Beograd-Novi Beograd (bio sa sinom na Železničkoj stanici da mu pokažem vozove i završili u Stadler-u vozeći se jednu stanicu). O srpskim vozovima svi imamo neko mišljenje i slušamo razne priče. Uglavnom negativne.
430 je broj sada međunarodnog voza od Bara do Beograda. Ušao sam u Užicu. Supruga i sin su ostali na Zlatiboru. Iako sam dobio savet supruge i još nekih dobronamernih ljudi da uzmem direktan autobus (vožnja traje oko 3h30min) odlučio sam se za avanturu zvanu – putovanje vozom po Srbiji. I to iz tri najmanje razloga:
- Imam neku suludu ideju da sa sinom (sada ima tri godine) sednem u voz i da se vozimo po Srbiji. Kao što rekoh već smo počeli. I on obožava vozove, tj. obožava sve što ima točkove. Rekoh, ja sam proputovao Evropu vozom, pa nek se sprema na vreme.
- Kao što rekoh volim vozove, a i da iz prve ruke proverim sve te priče o srpskim vozovima; i
- U autobusu nema stolova, a za 3,5 sata može mnogo toga da se uradi na računaru. U vozu ću verovatno imati i koji sat više
.
Kupovina karte
Kao pripadnik Y generacije prve informacije sam potražio na globalnoj mreži. Prvo Die Bahn (sajt nemačke železnice sa najpotpunijom bazom svih vozova u Evropi) pa onda i lokalni sajtovi. Važno je istaći da informacije o redu vožnje više ne možete da pronađete na sajtu Železnice Srbije već na sajtu neke nove kompanije Srbijavoz. Dva voza koja mi odgovaraju:
- 430 “brzi” koji dolazi iz Bara – polazak u 1614; i
- 714 koji polazi iz Užica u 1757.
Kako čak ni u Nemačkoj nikad nisam birao poslednji voz odlučujem se za “brzi”. Ima prvu klasu (razred). Računam tu ću da sedim i malo radim. Zovem stanicu u Užicu. Ljubazan čovek, ali ne i od pomoći. Šalje me na sajt. “Tamo sve piše”. Prema podacima sa sajta rezervaciju je moguće obaviti jedino putem telefona 011/360-28-99. Zovem. “Gospodine, ne možemo Vam uraditi rezervaciju iz Užica za Beograd. Dobili ste beogradsku stanicu (sa sajta se može zaključiti da je to call centar cele Železnice). Morate zvati Užice. Mi ne vidimo njihova sedišta”. Zahvaljujem se i mislim: Čoveče, u kom su ovi veku? Ona u Beogradu ne zna da li ima slobodnih sedišta iz Užica. Pa, ista ste firma.
Zovem opet Užice. Javlja se opet isti muški glas. Isto ljubazan: “Gospodine, ne treba Vam rezervacija. Brzi je poluprazan. Savetujem Vam da idete ovim u 5 do 6”.
Železnička stanica Užice
Teorija da je železnica slika i prilika stanja u zemlji definitivno važi za Srbiju. Četvrt veka opšteg propadanja (doduše ne konstantnog, ali silazni trend nakon 1990. godine niko ne može da porekne) se itekako primećuje na železnici. Ovde se neću baviti skandalima koji malo-malo potresaju Železnice Srbije, već samo onim što sam video.
Dakle, umesto direktnog autobusa do Beograda (dvospratne Laste) koja bi me kući dovezla za 3,5 sata uzimam lokalni Gaga trans do Užica. Prolazimo Čajetinu. Skroz lepo mesto. Prolazimo Mačkat. Očekivao sam ipak malo sređenije selo s obzirom na reputaciju. Lokalni bus stiže po redu vožnje (45 min). Pretpostavljam da je železnička stanica odmah do autobuske. Pitam ljude. Oni potvrđuju i upućuju me ka njoj. Lepa, velika zgrada sa crvenom fasadom. Međutim, ne vidim ulaz. Pitam opet neke prolaznike. Ulazim u stanicu.
Pretpostavljam da su pokretne stepenice nekad radile punom parom. Dolazim na blagajnu. “Kartu za brzi voz koji treba da krene u 1614”. “Može. Kasni 15 minuta”. Mislim se, pa ovo je sjajno. U oktobru mi je IC u Nemačkoj kasnio više od toga pa sam morao da menjam putanju. Na sajtu stoji da brzi voz ima prvi razred. Znam te vagone. Fina sedišta. Kao u avionu i još ima sto. “Da li imate prvi razred?” Nema. Kupujem kartu za drugi. 716 dinara. Do perona se treba popeti ukupno dva sprata. Skoro da nema žive duše. Stanični restoran ne radi hiljadu godina. Unutra totalni raspad.
Peroni ko peroni. Nekad su i tu radile pokretne stepenice i lift. Danas ili nema potrebe ili nema novca za održavanje. Putnici se okupljaju. Međutim, voz kasni više od onih 15 minuta kako je rečeno.
Gledam Užice. Ti ljudi se doslovno guše u dimu. Još davno sam čuo sa je kvalitet vazduha katastrofa. Prolazeći u automobilu to sam mogao samo da naslutim. Sada sam imao prilike da ga udišem nekih sat vremena. Definitivno nije dobro. Mnoge kuće se greju na “čvrsto gorivo”. Po mirisu, verovatno većina na ugalj.
Stiže voz iz Beograda. Regionalni (prema kategorizaciji na sajtu Srbijavoza), a brzi prema tarifi. Novi. Crveni švajcarski Stadler. Sa sinom sa se vozio u njemu do Novog Beograda. Fantastičan voz. Neki “senior” preuzimajući torbe od supruge koja je upravo stigla tim vozom kaže: “Nemoj da sumnjaš u železnicu. Stigla si tri minuta pre reda vožnje”. Ti penzioneri su uvek gajili strahopoštovanje prema državi i institucijama, a to što po redu vožnje treba skoro 4 sata za nekih 200 km nema veze.
Prilazi neki čovek železničaru i pita kad će Stadler nazad za Beograd. Železničar kaže u 1757. “Je l ima nešto ranije?” “Ima. Brzi. Iz Bara”. “Kad kreće taj?” “Odmah”. “Kad je to odmah?” “Odmah. Čim stigne”.
430
Stiže i moj 430. 35 minuta kašnjenja. Nije loše. Ne žurim. Nedelja je. Da sam brinuo kad će poći voz ne bi ga ni birao. Ulećem u prvi vagon. Voz je solidno popunjen. Uglavnom mladi i seniori. Sedam u prvi kupe gde ima mesta. Ljudi se naravno žale kako je voz spor. Kako kasni. Kada je voz krenuo i kada sam shvatio da od mog “čukanja po laptopu” nema ništa raspitao sam se za vagon restoran (video sam sličicu na sajtu) i odoh tamo.
Do Požege smo vrlo brzo stigli. Uključio sam GPS na telefonu. Išli smo skoro 100 kmh. Ekstra, Ipak, kad smo prošli Požegu brzina se smanjila na prepoznatljivih 50 kmh. Par puta mi se učinilo da jurimo brže, ali to mi se samo učinilo. Bili smo u tunelu.
Kosjerić, pa posle 1h50min stižemo u Valjevo. Put nije loš. Ubodnije je nego u autobusu. Ipak, da sam umesto u lokalac za Užice ušao u dvospratni Gaga Turs za Beograd, koji je kretao u isto vreme i sa perona pored, sad bi bio u Beogradu. Još nisam pojeo sledovanje za ovaj put (pita sa sirom). Čuvam ga za nepredviđenu situaciju. Po redu vožnje ima još bar sat ipo-dva do Beograda.
Kada smo krenuli iz Valjeva “majstor ga je nagazio” i stalno trubi. GPS pokazuje brzinu od 100 kmh. Ipak, već oko Divaca voz je počeo da se zaustavlja, praveći pauze iz meni nepoznatog razloga. Verovatno ukrštanja. Jedan kolosek. A ako već kasniš, pa kasni još malo.
Lajkovac. Kašnjenje u odnosu na red vožnje – 45 minuta. Od Lajkovca opet “stotka” neko vreme pa opet usporavanje na 50 kmh. Lazarevac nisam ni video.
Grozan miris spolja (iako prozori ne mogu da se otvore) znak je da smo stigli u Kolubaru. Ugalj. Kako li ovi ljudi žive ovde?
Pre Barajeva je počelo zastajkivanje na svakih kilometar- dva ili još manje. Rakovica. Sada je kašnjenje već oko 1h.
Zaključak
Opšti utisak o putovanju vozom 430 7. februara 2016. je – bolje od očekivanja. Brzine nisu neke, mada je na nekim mestima bilo situacija kakve sam doživeo u Evropi. Voz brži od automobila. Realno, ako Železnice mogu da garantuju red vožnje, putovanje vozom je bolje nego automobilom. Vreme putovanja je manje-više isto. Treba raditi na pouzdanosti. Bilo je primera ekstremnih kašnjenja i potpunog paralizovanja sistema.
Poredeći putovanje vozom 430 sa vozovima u Evropi evidentna je ogromna razlika. Pre svega u brzini, a onda i u komforu. Putovanje vozom po Evropi je mnogo komfornije od putovanja automobilom ili avionom. Sa autobusima koji ovde čine kičmu međugradskog saobraćaja ne treba ni vršiti poređenje.
Imajući u vidu zavisnost ostalih vidova saobraćaja od fosilnih goriva čija je upotreba uzrok klimatskih promena mnoge države računaju na vozove kao adekvatnu zamenu za avio i drumski saobraćaj u nisko-ugljničnom svetu. Više od 13% ukupne svetske emisije CO2 dolazi iz saobraćaja, od toga 93% iz dva pomenuta sektora.
Vozovi visokih brzina (high-spead rail) već povezuju mnoge evropske gradove. Brze pruge Srbije i posle 25 godina od najave ostaju samo pust san. Elektrifikacija transporta je važan element ublažavanja klimatskih promena i pored automobila na električni pogon, razvoj železnice je ključan ukoliko želimo da osiguramo mobilnost građana u svetu posle fosilnih goriva.
@dobarpredak 
Odlično!