Ми смо болесно друштво и као такви треба да се лечимо

Никада ме ни један догађај није потресао као смрт троје мале деце у пожару у Великој Крсни од пре неки дан. Језа ме тресе од помисли како су ови несрећни клинци дочекали свој судњи час. Сво троје су се сакрили испод кревета, и ту изгорели – загрљени.

Сада су мртви, а почиње прича и истрага ко је крив, како је до трагедије дошло, да ли је могуће.

Да ли је крива мајка која их је оставила закључане у трошној кући са ко зна каквим инсталацијама и пећи на дрва?

Да ли је крив отац који је њу оставио поред троје заједничке деце?

Да ли су криве комшије које су равнодушно гледале како се ова деца муче месецима пре ове трагедије и знали да их мајка оставља закључане, а да о томе никога нису обавестиле? EDIT 20/12/2013 12:30 : Ипак су обавестили социјалне раднике, али они нису реаговали.

Да ли су криви баба и деда који су само критиковали мајку, а сада траже најстрожу казну за њу?

Да ли је крив Центар за социјалну заштиту који није обилазио самохрану мајку троје деце?

Да ли је крив онај који није обезбедио ватрогасну заштиту за све у овој земљи?

Имам бебу.  Када се родио једино што нам је постало важно јесте да њему буде добро. На сваки кашљуц и шмрк скачемо из кревета. Милион пута сам размишљао како неко може да уради нешто лоше овим малим беспомоћним створењима. Па, он се само смеје. Има много прича о занемаривању и малтретирању деце. Они немају никога осим нас. Ми смо центар њиховог света.

Сигурно је да ће истрага утврдити детаље трагедије, али ће прави кривац највероватније остати некажњен. Одговор је једноставан – криви смо сви. Криво је цело друштво. Криви смо и ми који овакве вести прочитају, узму здраво за готово, пређу на спортску или забавну страну и крену даље. Сви ми који ћутимо и окрећемо главу док друге малтертирају. Ми смо сви заједно болесни и што пре схватимо да смо болесни пре ћемо почети с лечењем.

Као што један коментар рече: Они су сада на небу, а одрасли нек се кају.

Ово није први пут, само што су сваки пут последице све горе. Ваљда ћемо извући неке поуке из ове трагедије и покренути друштвене механизме како се овакве ствари не би дешавалe у будућности и да жртва ове деце неће бити узалудна. Ваљда ће неко једном да каже: „Било је доста. Сад крећемо испочетка.“

Увек сам се питао зашто неко не уради нешто, а онда сам схватио да сам ја тај неко.

Одмах затим стигла је и вест да је млади Београђанин убио своју 19-омесечну ћерку. Деца из Велике Крсне су већ заборављена.