U odnosu na to kako je moglo da bude ovo (dogovor) je čudo. U odnosu na to kako bi trebalo da bude ovo (dogovor) je katastrofa. [1]
22.decembar 2015, Beograd
Ova izjava Guardian-ovog novinara možda najbolje opisuje novi dogovor koji su vlade postigle na Konferenciji strana potpisnica (COP) Okvirne konvencije Ujedinjenih nacija o promenama klime (UNFCCC) koja je 12. decembra završena u Parizu.
Čudo
Iz Pariza sam otišao na polovini konferencije. Toliko mi je trajala akreditacija. Sedam dana. Za tih sedam dana sam video pa mogu slobodno da kažem „sva čuda sveta“. Toliko sam bio opterećen informacijama sa svih strana da evo i sada dve nedelje nakon povratka i 10 dana nakon kraja COP-a i dalje ne mogu sve da obradim.
To je i neki moj prvi i najveći utisak o COP-u. 45000 učesnika iz svakog kutka naše planete. Države za koje nikad nisam čuo. Konferencijski centar „na kraju grada“ koji je savršeno odgovarao potrebama. Bilo je slučajeva kada sam za neke stvari rekao „Svaka čast onome ko se setio da ovo ovde ugradi/postavi„. Jednom rečju – organizacija konferencije od strane francuskih domaćina je bila savršena. Sve je funkcionisalo (prevoz, ishrana, voda, struja, internet,…).
Iz ovog prvog utiska – veličine konferencije, nekako se nameće i sledeći: Mora da su klimatske promene neka mnogo bitna stvar kad se toliko ljudi okupilo na jednom mestu i toliko dugo pregovara o tome. Ne znam da i jedan događaj osim Svetskog prvenstva u fudbalu ili Olimpijade može da okupi toliko ljudi na tako dugačak period sa jednim ciljem.
Da. Ovaj utisak ne vara. Klimatske promene su najveći izazov s kojim se suočava čovečanstvo. Ne umanjujem značaj izazova poput ratova, terorizma, gladi, siromaštva i raznih vrsta nejednakosti, ali klimatske promene su verovatno jedini globalni problem koji ostavlja posledice na sve i koji zahteva globalni odgovor. Pri tome nabrojani problemi će samo biti teži ukoliko se klimatske promene ne zauzdaju.
Nakon Samita lidera prvog dana COP-21 delegati pristupili pregovorima. Samo države imaju pravo da pregovaraju, civilni i biznis sektori su tu da posmatraju i zagovaraju svoje ciljeve.
Učešće civilnog sektora je za razliku od prethodnih COP-ova bilo prilično ograničeno, ali to ne znači da nismo dobijali informacije šta se dešava iza zatvorenih vrata soba za pregovore. Predstavnici civilnog sektora su imali bilateralne sastanke sa delegatima (i ja sam imao jedan koristan i zanimljiv sastanak sa predstavnicima naše delegacije). Takođe, delegacije su redovno održavale pres konferencije.
Prva nedelja je bila obeležena fudbalskim žargonom rečeno „ispitivanjem snaga“. Delegacije su svaki čas ispostavljale neke nove zahteve. Juče kažu jedno. Onda se predomisle. Pa, ono za šta su se zalagale godinama, odjednom više ne važi. Civilni sektor je sve to pažljivo pratio i neozbiljnim i neambicioznim državama i/ili grupacijama dodeljivao Fossil of the Day „nagradu“. Na ovom sajtu možete videti ko je sve dobijao tu „nagradu“: Danska, EU, Saudijska Arabija (čak dva puta)… Cilj ove nagrade je bio da se javnosti skrene pažnja na države koje miniraju pregovarački proces.
Imajući u vidu ove promenljive stavove država, veličinu problema kao i veliki uticaj koji na vlade ima lobi fosilnih goriva napuštajući Pariz na polovini COP-a bio sam uveren da do dogovora neće doći. Jednostavno države, kao institucije, i političari, kao pripadnici ljudske vrste, nisu sposobni da misle na duži rok i dalje od svog nosa. Svaka država i svaki čovek ima svoje interese i klimatske promene su se upravo zbog toga i postale globalni problem koji ugrožava opstanak čitave civilizacije jer smo jako dugo gledali samo sebe. Verujem da nisam jedini koji je imao ovo mišljenje posle sedam dana COP-a.
Zato je postizanje dogovora pravo čudo. Kada je objavljena vest da je COP-21 usvojio dogovor bio sam super iznenađen i srećan. Ima nade za sve nas. Nije sve tako crno. Ljudska vrsta je sposobna da prepozna opasnost i spremna je da joj se odupre jedinim sredstvom kojim je to u ovom momentu moguće – zajedničkom akcijom. COP-21 je pun pogodak i drago mi je da sam bio bar delić tog istorijskog sastanka.
Šta je zaista dogovoreno
Tog 12. decembra mogle su se čuti samo oduševljene izjave francuskog predsedništva, predstavnika država i civilnog sektora, kao i određenog dela poslovnog sveta. Ishodom pregovora su jedino bili razočarani predstavnici industrije fosilnih goriva i najveći svetski klimatolog Džim Hansen (ne, Hansen ne podržava fosilna goriva čak naprotiv; njegovi razlozi su skroz drugačiji).
Iskreno rečeno, žalopojka glavnog evropskog lobiste za ugalj i lignit mi je ulepšala dan. Njegovo mišljenje je da će odluke COP-21 dovesti do toga da će „sektor (industrija uglja) biti ormažen i оzlоglаšеn, nа isti nаčin kako su nekad bili omraženi i оzlоglаšеni trgоvci rоblјеm nekad“. Imajući u vidu koje probleme ova industrija zajedno sa naftom i ugljem čini poređenje je adekvatno. Ratovi, zagađanje i klimatske promene su samo neki od problema kojima smo svi izloženi zbog naše zavisnosti od fosilnih goriva. Tačno je da su fosilna goriva doprinela razvijanju civilizacije do nivoa kakav danas imamo i da bi bez njih još uvek bili u feudalizmu, ali ona sada žele da nas ubiju. Sve zajedno.
Naši roditelji nisu znali da uzrokuju klimatske promene, mi samo možemo da se pretvaramo da ne znamo. – Džim Hansen
Stav profesora Hansena o UNFCCC procesu je već poznat i opisan je na ovom blogu. Prema Hansenu novi klimatski dogovor donosi samo obećanja, bez ikakve akcije. Dok god fosilna goriva budu najjeftinija goriva neko će ih spaljivati. Najveći deo pregovora je protekao u dogovoru oko granice zagrevanja (2°C ili 1,5°C) i o vrednosti pomoći koje bogate države treba da pošalju zemljama u razvoju. Ipak, to neće zaustaviti emisiju CO2. Hansen je ponovio da je jedino rešenje za smanjenje emisije, a samim tim i klimatske promene, uspostavljanje globalne takse na ugljenik.
Par dana nakon COP-a nakon što sam pročitao reakcije kao i sam Pariski sporazum moje oduševljenje je malo splasnulo. Dogovor nije loš, ali je mogao (morao) da bude bolji.
Dakle, hajde da vidimo koje su to dobre, a koje loše strane Pariskog sporazuma.
1,5°C
Vlade su se dogovorile da se globalno zagrevanje ograniči na +1,5°C u odnosu na period pre industrijske revolucije. Ovo je značajno iz najmanje tri razloga:
- Prethodni limit od +2°C koji je bio usvojen u Kopenhagenu 2009. godine nije bio plod naučnih istraživanja već više kao neka odokativna politička odluka. +4°C je katastrofa. Hajde da se nađemo na pola +2°C.
- +1,5°C je tačka preokreta za neke važne klimatske procese poput nepovratnog topljenja leda na Severnom polu ili nekontrolisane emisije metana iz još uvek zaleđenog tla na severu koje se topi. Političari su ovog puta poslušali naučnike.
- Male ostrvske zemlje su prve na udaru klimatskih promena usled podizanja nivoa mora. +1,5°C daje nadu da neće morati da se sele, tj. da njihove države neće biti potpoljene.
Univerzalan dogovor
Za razliku od prethodnih sporazuma i dogovora u okviru UNFCCC procesa Pariski sporazum je primenjiv na sve. Nema podele na razvijene i nerazvijene kada je u pitanju smanjenje emisije.
Svaka država mora da izradi nacionalni plan za doprinos borbi protiv klimatskih promena (NDC, nationally determined contributions). Ne možeš da ne radiš ništa. Ipak, državama je ostavljeno da dobrovoljno odrede koliki će biti njihov doprinos.
Do sada je preko 180 država predalo nameravane nacionalne planove za doprinos borbi protiv klimatskih promena (INDC, intended nationally defined contributions). Međutim, ovi planovi nisu dovoljni da se zagrevanje i klimatske promene zaustave i države će morati bolje.
Za ograničavanje zagrevanja na +2°C globalna emisija u 2030. godini treba da bude ispod 40 milijardi tona CO2, a INDC-ijevi su usmereni ka 55 milijardi tona.
Ugljenična neutralnost
Pod ovim terminom se podrazumeva dostizanje neto nulte emisije.
Jedna od mana Pariskog sporazuma je to što u njemu nije definisan opšteprihvaćen momenat kada će države početi sa smanjenjem emisije već je rečeno „čim pre budu mogle‟. To je zaista razočaravajuće. Nakon 23 godine pregovora i 50-60 godina postojanja čvrstih naučnih dokaza o uticaju emisije CO2 na klimatske promene vlade još uvek nisu spremne da obećaju odlučnu borbu.
Ipak, vlade su postigle dogovor da se tokom druge polovine ovog veka uspostavi ravnoteža između emisije gasova sa efektom staklene bašte i ponora te emisije, tj. skladištenja. Prvi put je na najvišem mestu u svetu (UN konferencija) rečeno da emisija gasova koji izazivaju klimatske promene mora da bude nula.
Ovo je jasna poruka tržištima. Imajući u vidu ograničenja u skladištenju gasova sa efektom staklene bašte ovo znači samo jedno: Fosilna goriva STOP. Obnovljivi izvori energije – NAPRED!
Preispitivanje NDC-ijeva
Obaveza petogodišnjeg preispitivanja nacionalnih planova verovatno je najvažniji element Pariskog sporazuma i razlog zbog koga ćemo se u budućnosti često vraćati na njega.
Naime, kako sadašnji INDC-ijevi nisu dovoljni da obuzdaju klimatske promene države su pozvane da do 2018. godine sprovedu prvo preispitivanje svojih INDC-ijeva kako bi se ispunio cilj sporazuma (ograničenje značajno ispod +2°C, odnosno napor da se postigne +1,5°C). Nakon toga države će morati da poboljšavaju svoje NDC-ijeve svakih pet godina. Ovo daje priliku da se planovi za borbu protiv klimatskih promena ažuriraju u skladu sa trenutnim stanjem nauke i razvojem tehnologije. Obnovljivi izvori energije će sigurno biti sve jeftiniji u budućnosti i države će moći sve više da se oslanjaju na njih.
Države će biti pod velikim pritiskom što civilnog što poslovnog sektora da pokažu ambicioznost i da svoje NDC-ijeve usklade sa globalnim ciljevima borbe protiv klimatskih promena.
Šta dalje
Kakav god bio sporazum sam neće rešiti problem. Treba ga implementirati i što je takođe važno otkloniti nedostatke. Tu pre svega mislim na primenu aktivnosti kojima će emisija početi da opada, kao i uspostavljanje cene ugljenika – jedan od uslova za smanjenje emisije.
„Mi smo zadovoljni sporazumom ne zato što je naš posao je završen , nego zato što postavlja uslove za još važnog posla koji nas čeka. Sporazum šalje jasan i glasan signal da se era fosilnog goriva era privodi kraju i da niskougljenična ekonomija tek počinje.‟, Ken Berlin, direktor Climate Reality Project [3]
Civilni sektor i građane tek očekuje posao. Treba da uhvate svoje vlade za reč koju su dali u Parizu, a to je da će nakon 2050. neto emisija biti nula. Preispitivanje NDC-ijeva će biti veoma koristan alat i za očekivati je da će ga građani upotrebiti i tražiti od svojih vlada još snažnija smanjenja emisija i usvajanje odgovarajućih politika tokom narednih decenija.
Svakako jedna od politika koja nedostaje u sporazumu jeste uspostavljanje cene ugljenika. Carbon pricing se pominje na samo jednom mestu u sporazumu, a kako Hansen kaže neko će trošiti fosilna goriva dok god budu najjeftinija.
Fosilna goriva su jeftina iz razloga što su kompanije koje ih proizvode pronašle model da one sakupljaju profit, a da štete koje ta eksploatacija donosi plaćaju građani. Da, mi plaćamo lečenja od astme, bronhitisa i raka, a naftaši se bogate. To treba promeniti. Jednom kada se taksa na ugljenik bude uvela, a koja nije ništa drugo do primena principa „zagađivač plaća‟ fosilna goriva neće više biti jeftinija od obnovljivih izvora energije, tržište će prepoznati dobre investicije i tranzicija na niskougljeničnu ekonomiju će biti neminovna i na dohvat ruke.
—————————–
[2] http://www.theguardian.com/environment/2015/dec/12/paris-climate-deal-key-points
@dobarpredak 