Борба против промена климе – промена перспективе: из еколошке у социјалну, са глобалног на локални ниво, са краткорочне на дугорочну

Промене климе су највећи и најважнији еколошки проблем нашег доба…“ Бан Ки-Мун, генерални секретар УН[1]

Основни узрок промена климе јесте повећање концентрације гасова са ефектом стаклене баште у атмосфери. Узрок овог повећања, скоро за 50% у односу на пред-индустријско доба, јесте пре свега огромна потрошња фосилних горива, али ту је и промена намене земљишта (крчење шума, урбанизација, ширење пољопривреде), сточарство (метан)…

Угљен диоксид није загађивач као остали и с њим се мора другачије. Од осталих загађивача ваздуха га разликује то што нема ветра који ће га одувати. СО2 је стално ту. Када га једном емитујемо он остаје у атмосфери вековима. И све га је више. Једина шанса да спречимо промене климе је да мање емитујемо СО2 или да га, што је много скупље, физички одстранимо из атмосфере.

Да човек својим активностима може да утиче на састав атмосфере, а самим тим и на ефекат стаклене баште и на климу познато је још одавно. Истраживања на ову тему су још током XIX в. обавили Фурије[2], Тиндал[3] и Архенијус[4]. Међутим, свет је овим проблемом почео озбиљније да се бави тек осамдесетих година прошлог века када су почела да стижу прва упозорења климатолога да се атмосфера загрева. Схвативши величину проблема, Програм Уједињених нација за заштиту животне средине (UNEP, United Nations Environment Programe) и Светска метеоролошка огранизација (WMO, World Meteorological Organisation) су основали највеће „научно предузеће“ у историји света – Међувладин панел за промене климе (IPCC, Intergovernmental Panel on Climate Change).

Хиљаде научника и стручњака из целог света ради на процени истраживања промена климе. IPCC сваких 5-7 година објављује редовне извештаје о променама климе чији је садржај предмет вишеструких консултација и провера. Имајући у виду да је IPCC међудржавно тело, извештаји који садрже и закључке за доносиоце одлука се усвајају консензусом свих влада које учествују у његовом раду.[5] Најновији, пети, извештај о стању климатског система објављен у јесен 2013. године доноси недвосмислене закључке:

–          Климатски систем се загрева без икакве сумње. Многе од посматраних промена од 1950-их, су без преседана у последњим деценијама и миленијумима;

–          Највећи допринос овом загревању јесте повећање атмосферске концентрације CO2 од 1750. године на овамо; и

–          Људски утицај на климатски систем је непобитан.[6]

Осмотрена промена температуре од 1901. до 2012. године. Извор: IPCC (кликните за увећање)
Осмотрена промена температуре од 1901. до 2012. године. Извор: IPCC (кликните за увећање)

Убрзо након оснивања IPCC-а, усваја се Оквирна конвенција Уједињених нација о промени климе (UNFCCC, United Nations Framework Convention on Climate Change) 1992. године. Овом конвенцијом, 195 држава се обавезало да ће стабилизовати концентрацију гасова са ефектом стаклене баште у атмосфери на ниво који би спречавао опасне антропогене утицаје на климатски систем и да ће заштити климатски систем за добробит садашњих и будућих генерација човечанства.[7]

У оквиру UNFCCC се воде преговори (COP, Conferences of the Parties), а један од, бар на папиру, најуспешнијих договора до сада је био Кјото протокол из 1997. године. Ипак због константног пребацивања одговорности између развијених земаља (САД и Западна Европа су одговорни за велику већину СО2 који је тренутно у атмосфери – историјска емисија) и земаље у развоју (земље BRICS-апредвођене Кином и Индијом ће бити одговорне за већину емисије у наредним деценијама – будућа емисија) механизми Кјото протокола никада нису прорадили како је било планирано. Након тога дошло је до епохалних неуспеха као што је био Копенхаген 2009. године или млаких „договора да ће договор бити постигнут“ (Кејптаун 2011). Колико су светске владе неуспешне и/или незаинтересоване најбоље говори чињеница да је паралелно са COP-19 у Варшави (2013. год) одржан и самит Светске асоцијације за угаљ (World Coal Association)[8]. Да подсетимо, велика потрошња фосилних горива међу којима је и угаљ је главни разлог промена климе. Угаљ и клима једноставно не иду заједно.
Преговори о клими су прерасли у политичку трговину између развијених земаље и земаља у развоју чији је циљ очување економије, а не животне средине. Неуспеси у преговарању су довели до тога да емисија гасова са ефектом стаклене баште уопште није стабилизована, што је био циљ UNFCCC-е, већ је чак и повећана за око 50% у односу на 1990. [9]

Глобални лидери расправљају о променама климе. Инсталација Исака Кордала (Берлин)
Глобални лидери расправљају о променама климе. Инсталација Исака Кордала (Берлин)

Ни један глобалан проблем не изазива толике контроверзе и публицитет као што је проблем промена климе. Ни у један проблем није уложено толико труда и новца да се реши, а да решење и даље измиче. Иако на први поглед делују као еколошки, узроци промена климе, али и последице, указују на то да их треба третирати као социолошки проблем. Ми, људи, смо створили проблем и једино ми, људи, можемо да га решимо.

Па, шта је онда решење? Свет се већ загрејао за +0,8°С у последњих 100 година[10] (на пола пута до метанске тачке преокрета), емисија је за 50% већа него 1990. године, концентрација СО2 је први пут у последњих три милиона година прешла 400 ppm [11] и даље расте, број екстремних временских догађаја као што су олује, поплаве и суше се повећава, ниво мора расте и већ потапа пацифичка острва и приобалне мега-градове.

Да ли је то стварно будућност какву желимо? Да ли је то свет који желимо да оставимо будућим генерацијама. Верујем да ће свако на ово питање одговорити одрично. Па, зашто нешто не урадимо поводом тога него чекамо да то уради неко други?

Зато што мислимо да је планета та која треба да се штити, а то обично раде тамо неки други. Еколошке организације, влада, научне институције, компаније. То није добар полазни став и треба га променити. Када говоримо о борби против промена климе говоримо о опстанку људи као врсте. Нема потребе да чувамо планету. Планета живи свој живот већ 4,5 милијарде година уз мање или веће потресе и шта год ми да (не)урадимо, она и живот на њој ће постојати и даље. Једино, што може да се деси јесте да нас не буде, или да нас не буде у оволиком броју и да не живимо на начин како смо навикли.

The_Earth_seen_from_Apollo_17

Очигледно је да политичари не могу да реше проблем. Њихов мандат у већини држава траје четири или пет година и један од њихових основних циљева јесте да буду поново изабрани. Ту им се ништа не може замерити. Садашње стање свести просечног бирача гарантује успех на изборима само ако се обезбеди довољан економски раст у овом друштву заснованом на конзумеризму. Овај приступ је и довео до повећања нивоа СО2 у атмосфери.

Да би политичари пожелели борбу против промена климе ми, грађани, треба да им дамо подстрек. Промена треба да дође одоздо. Када нама, грађанима, буде било битно то што се дешава са климом биће и политичарима, јер ће тако добијати изборе, а не као сада на инсистирању на константном расту производње и потрошње.

Иако су у еколошким круговима често означени као главни кривци, ни „зле“ компаније не могу да сносе сву одговорност. У тржишној економији оне се понашају онако како је једино могуће. Друштву које жели само да троши оне обезбеђују извор среће и задовољства – јефтине производе и услуге у чију цену нису урачунати екстерни трошкови какви су загађење атмосфере или утицај на здравље.

„Зашто смо ми прва генерација у историји човечанства која зарад своје краткорочне добробити жртвује добробит будућих генерација? [12]
Решење целог проблема у вези са променама климе, али и већине других еколошких проблема, је „једноставно“ – смањење потрошње. И то чак не треба сви да ураде. Довољно је да „срећна милијарда“ измени свој доживљај среће и свима осталима ће сванути. Иако делује као претежак задатак, јер смо сви ми навикли на благостање, многе ствари могу да се промене јако лако и брзо јер:

–          живимо у становима/кућама које су 2-5 пута већи од наших потреба које при том хладимо-грејемо више него што треба;

–          возимо се/летимо/пловимо где год нам падне на памет (у већини случајева зарад одмора);

–           „са новцем који немамо купујемо ствари које нам не требају, да би створили утисак који не траје дуго пред људима до којих нам уопште није стало“[13];

–          загађујемо природу милионима тона ђубрета, а „атмосферу користимо као канализацију“[14] у коју емитујемо милионе тона СО2.

Свако од нас може да започне са малим корацима као што су:

  1. Рециклажа: Рециклажа смањује потребу за енергијом која је потребна за производњу робе. Мање енергије, мање емисије СО2.
  2. Користите јавни превоз: Сваки литар горива који не потрошите смањи емисију СО2 за око 2,5 kg.
  3. Купујте локално: Сасвим је могуће да воће, поврће или месо пређе десетине хиљада километара пре него што заврши на нашем столу. То су тоне и тоне СО2. Купујте локално. Не чак ни домаће, него локално.
  4. Мање меса: Узгајање животиња зарад потрошње њиховог меса је вишеструко лоше по околину, а посебно за климу. Шуме, које су један од главних резервоара СО2 се крче да би се узгајале житарице и соја које се користе за храњење стоке којом се ми хранимо.
  5. Извадите утикач из зида: Када је уређај на „стенд-бају“ он и даље троши струју. То је тзв. вампирска струја. Она износи и до 10% потрошње у домаћинству.
  6. Освeтљење: Купите и инсталирајте штедљиве сијалице. Уштеда је 80 kg СО2 годишње по сијалици.
  7. Засадите дрво: Током фотосинтезе дрвеће и остале биљке апсорбују СО2 и ослобађају кисеоник. Биљке су интегрални део процеса кружења угљеника у природи, али их је тренутно премало да би апсорбовали вишак емисије. Једно дрво апсорбује око 1 t СО2 током свог живота.

Ови примери индивидуалних акција показују да борба против промена климе не мора да буде повезана са смањењем животног стандарда. Свака од наведених акција ће смањити ваше трошкове, унапредити ваше здравље и помоћи планети да се избори са емисијом СО2 и остане и даље најбоље место за живот у свемиру.

—————-

[1] http://www.unep.org/climatechange/Introduction.aspx

[2] http://magazine.uchicago.edu/1108/investigations/smoke-signals.shtml

[3] http://earthobservatory.nasa.gov/Features/Tyndall/

[4] http://www.globalwarmingart.com/images/1/18/Arrhenius.pdf

[5] http://www.ipccfacts.org/how.html

[6] https://www.ipcc.ch/report/ar5/wg1/docs/WG1AR5_SPM_FINAL.pdf

[7] http://bit.ly/17gsXvr

[8] http://www.theguardian.com/commentisfree/2013/nov/21/cop-19-warsaw-climate-change-corporations-conference

[9] http://www.sciencedaily.com/releases/2011/12/111204144648.htm

[10] http://www.ipcc.ch/pdf/assessment-report/ar4/wg1/ar4-wg1-spm.pdf

[11] http://news.nationalgeographic.com/news/energy/2013/05/130510-earth-co2-milestone-400-ppm/

[12] http://www.amazon.com/The-Great-Disruption-Climate-Shopping/dp/B00B2S2OTE

[13] http://www.ted.com/talks/tim_jackson_s_economic_reality_check.html

[14] http://www.brookings.edu/blogs/brookings-now/posts/2013/09/al-gore-ipcc-climate-change-atmosphere-treated-like-open-sewer

Advertisements

Једно мишљење на „Борба против промена климе – промена перспективе: из еколошке у социјалну, са глобалног на локални ниво, са краткорочне на дугорочну

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s