Два степена (из књиге М. Лајанса „Шест степени“)

Како ће изгледати свет топлији за 2°С по Марку Лајансу, аутору књиге „Шест степени – наша будућност на топлијој планети“

Свет топлији за један степен

Кисели океани

Најмање половина угљен-диоксида коју емитујемо заврши у океанима. Океани су природно лако базна средина, што омогућава бројним морским животињама и биљкама да граде љуштуре. Растварањем СО₂ у у води ствара се угљена киселина (H₂CO₃). Повећање количине ове киселине у морској води смањује њену базност (алкалност). Људи су успели да смање аклалност мора за 0,1 pH вредности. Тренутна стопа апсорпције СО₂ је око 50 пута већа од нормалне. За мање од сто година смањићемо pH вредност океана са 8,2 на 7,7. Ово значи да организми са љуштурама од калцијум-карбоната не би могли да опстану јер ће њихове кречњачке „кућице“ разложити „закишељена“ вода.

Планктони, основа морског ланца исхране, су сићушне биљке грађене од калцијум-карбоната. Они су најважнији извор фотосинтезе на планети чинећи преко 50% читаве примарне производње биосфере. Виши ниво раствореног СО₂ ће довести до потпуног разлагања њихових љуштура. Другим речима, планктони ће нестати.

Поред планктона, патиће и корали, који су већ су погођени „ избељивањем“ [i], као и остали љускари – ракови и шкољке. Многи љускари имају и економску важност за људе који живе у приобалним деловима света.

Осим тога што производи храну, фитопланктон је и најважнији чинилац природног циклуса угљеника. Планктони употребе више милијарди тона угљеника сваке године за изградњу својих љуштура које падају на дно океана и на тај начин складиште СО₂. Са мање планктона у морима више угљеника ће остајати у води и атмосфери и само појачавати проблем (позитивна повратна спрега).

Планктони чине велику услугу човечанству, а ми мењамо читаву хемијску структуру њиховог станишта без представе о последицама.

Корал и поларна капа

Проучавање формације Ајроншор (Ironshore) на Кајманским острвима помогло је научницима да утврде како се ниво мора мењао у прошлости. Ова формација представља корални гребен који се налази 20 метара изнад воде. Иначе, корали настају у плитким водама, а ова појава је објашњена тако што је утврђено да је у прошлости (емски интерглацијал) ниво мора био много виши него данас. Глобална просечна температура у то доба била je само око 1°С виша него данас. Па, одакле онда толика вода?

Западноантарктички копнени ледник [ii] садржи толико леда да би се у случају његовог отапања ниво мора подигао за пет метара.

Додатно, вода која потекне од топљења ледене капе Гренланда ће подићи ниво мора за пуних седам метара. Гренланд ће се окренути неповратном топљењу чим глобална температура порасте за само 1,2°С (до сада смо загрејали атмосферу за око 0,8°С).

Топљење леда убрзава тзв. „трзај албеда“. Наиме, како се снег и лед топе постају влажни од чега им је површина тамније и стога имају већу моћ упијања Сунчеве топлоте (још један класичан пример позитивне повратне спреге).

Према процени Џејмса Хансена (James Hansen), водећег климатолога данашњице, сав лед са Гренланда би могао да нестане у року од 140 година. У том случају Мајами и Менхетн би нестали, централни Лондон би био потопљен. Бангкок, Мумбај и Шангај би изгубили већину своје површине. Све у свему, половина човечанства би морала да се пресели у више пределе.

Жива у термометру у Европи расте

Под нормалним околностима људи добро савладавају претерану топлоту. Телесна температура се може, у случају потребе, попети са нормалних 36°С на 38-39°С без икаквих последица.

Лето 2003. године у Европи је било невероватно топло. По читавом континенту ређали су се рекорди, нпр. Британија 37,7°С или Швајцарска 41,1°С. Ово су више биле пустињске температуре. Тог лета је око 35000 људи умрло од топлотног стреса. [iii]

Када телесна температура дође до 41°С терморегулациони систем престаје да ради. Нема знојења. Пулс и дисање су убрзани, а ако се таквој особи убрзо не помогне (драстично снижавање телесне температуре) долази до коме, мозак остаје без кисеоника и органи престају да раде. Смрт наступа за неколико минута.

Поред оволиког броја жртава, велике штете су претрпели пољопривредна и шумска газдинства, реке су спале на рекордно низак ниво што је угрозило снабдевање струјом из хидроелектрана.

У свету топлијем за 2°С (овде се мисли на глобалну просечну температуру) више од половине лета ће бити топлије од овог из 2003. године. У Европи би ово довело до услова сличних онима у Северној Африци и исушити река и језера, уништити растиње, повећати вероватноћу појаве шумских пожара.

У лето 2003. године чак су и биљке доживеле топлотни стрес. Прво су престале да врше фотосинтезу, а касније су чак и почеле да испуштају СО₂. Ово показује да смо открили још једну позитивну повратну спрегу.

Лето 2003. се стварно десило. Оно није производ неког рачунарског модела. Упозорени смо.

Тихо лето

Независно од промена климе, живот на нашој планети већ проживаљава шесто масовно изумирање (последње, пето, је било изумирање диносауруса и још 50% других врста). Губитак станишта услед ширења цивилизације, лов, загађење, коришћење ресурса је довело до тога да је брзина истребљења 100 до 1000 пута већа од природне. Две трећине екосистема су упропашћене или се користе неодрживо. Промене климе стижу у незгодно време.

Када су у питању биљке и животиње од одлучујућег значаја за њихово прилагођавање променама климе је брзина пораста температуре. Ако би то било, нпр. 2°С за 1000 година (0,02°С по деценији) већина врста би имала велике шансе да се прилагоди. Међутим, сценарији говоре о порасту температуре од 2°С за свега 50 година, тј. 0,4°С по деценији.

Ово је пребрзо за већину врста. Чак и неке од најпокретљивијих животиња, нпр. лептири, шире своје станиште брзином од свега 2 km годишње. Тврдокрилци чак 10 пута спорије. Шумско дрвеће је ограничена на мање од један километар ширења годишње (докле може да доспе семе).

Промене климе ће од животиња и биљака захтевати да се селе брзином од око 3 km годишње.

Додатни проблем је распарчаност станишта. У току пресељења, врсте ће наићи на непремостиве препреке као што су градови, аутопутеви, пруге и сл. Промене климе доводе у питање и сам концепт очувања природе на који се данас умногоме ослањамо – национални паркови. Шта вреди неком подручју доделити овакав статус када ће све врсте из њега морати да побегну кроз неколико деценија.

Више од трећине свих врста ће бити истребљено ако се глобална температура подигне за 2°С. То је око један милион врста.

Губитак врста није само естетски проблем. „Свако истребљење је смрт могућности“ [iv]. Човечанство у основи зависи од природних екосистема. Природа нас својим богатством храни, даје нам кров над главом, греје нас и одева. Жива бића нас одржавају у животу, а ми их уништавамо.

———————————————————————-

[i] Више информација о „избељивању“ корала на http://bit.ly/1ronBoX

[ii] Битно је напоменути да само отапање копнених ледника подиже ниво мора. Већи део Северног леденог океана је под ледом, али његово отапање неће подићи ниво мора. Имаће утицај „само“ на смањење албеда планете.

[iii] Неке процене иду и до 70000 умрлих.

[iv] Tim Flanery,  The Future Eaters: An Ecological History of the Australasian Lands and People, 2002 (преузето из Ronald Rajt, Kratka istorija napretka, Geopoetika, 2007)