Како знамо да је CO2 који узрокује глобално загревање производ људских активности

Шта ако је све ово повећање концентрације СО₂одговоран неки други извор овог гаса, а не људи?

Атомска маса атома угљеника је око 12. Огромна већина угљеника у свету је угљеник 12. Али постоје и неки атоми уљеника који имају додатни неутрон и они су мало тежи (атомска маса 13), али то је и даље угљеник. То је један од стабилних изотопа угљеника. Само 1 % угљеника је С-13.

Сигурно сте чули за угљеник-14 који се користи за процену старости различитих предмета. Ми смо овде фокусирани на угљеник-12 и угљеник-13.

СО₂ у атмосфери може у свом саставу имати угљеник-12, али може имати и угљеник-13. Могуће је измерити однос угљеника-13 и угљеника-12 у различитим узорцима из атмосфере, или у биљкама, или у стенама. Испоставило се да ови узорци имају различите односе ових изотопа. Ако узорак има релативно висок однос С-13/С-12 онда се каже да је „тежак“. Супротно, ако је овај однос релативно низак онда се каже да је узорак „лак“.

Знамо да биљке добијају угљеник из атмосфере. Испоставило се да биљке више воле угљеник-12 преко угљеника-13. Ово је разумљиво јер им је потребно мање енергије за коришћење лакшег угљеника. Биљке су еонима из атмосфере апсорбовале више С-12 него С-13.

Па, зашто је ово важно? Зато што је антропогена емисија углавном резултат спаљивања биљака – крчење шума и наравно употреба фосилних горива. Фосилна форива су настала од некадашњих биљака и она имају однос изотопа С13/С12 који се класификује као „лак“.

Шта се може очекивати да се деси са угљеником у атмосфери када додајемо све више и више „лаког“ угљеника? Током времена угљеник и СО₂ у атмосфери постају све лакши и лакши.

И још мало хемије за крај. Када спаљујемо фосилно гориво или дрво ми уствари покрећемо окисдацију органског угљеника. Оксидацијом се добија енергије и СО₂. За спаљивање горива се користи кисеоник из атмосфере што доводи до смањења његове концентрације у атмосфери.